9. At-Tawba

Полазите у борбу на Божјем путу, о верници, пешице и јашући, били расположени или тужни. И трошите своје иметке на том путу и жртвујте своје животе како би Божја реч била горња. Ето то је дело за које следи величанствена награда и сигурно уживање, а то је несумњиво боље од пролазних и бедних овоземаљских ужитака. Ако сте тога свесни, онда поступајте у складу с тим.

Кад је у питању борба, да се, о Веровесниче, ради о материјалној користи до које је лако доћи, без умора и потешкоће, пошли би с тобом и они који иначе изостају. Међутим, њима, дволичњацима, тешко је путовати по врућини, јер је то за њих велики напор, па су, уместо да пођу у борбу, остали код куће. А кад се вратиш у Медину, они ће се појавити и заклињаће ти се Богом: “Да смо икако могли, пошли бисмо с вама у бој!” Они се овим лажним заклетвама излажу најжешћој казни, Бог зна да су њихове заклетве и исприке лажне и ништавне.

Бог ће ти, Посланиче, опростити и неће те казнити зато што си им дозволио да остану у Медини и не иду у Поход на Тебук. Иако си требао сачекати док се не увериш ко је од њих искрен а ко лаже, ти си пожурио и прихватио си њихова оправдања.

Дозволу за изостанак из борбе тражиће само они који не верују у Бога и у Будући свет, они који сумњају у Божју награду и казну. Такви су збуњени и колебају се између неверства и прихватања Ислама.

Да су дволичњаци уистину желели да поћу у борбу с тобом, о Веровесниче, припремили би се онако како то доликује ратницима. Међутим, Бог није желео да они пођу у борбу јер су превртљиви, па их је спречио од одласка убацивши у њихова срца кукавичлук, лењост, страх и разочарење. Речено им је: “Седите у кућама, одбачени и понижени, с болеснима, сиромасима, децом и женама, а који су са оправдањем изостали јер такви не учествују у рату.”

Да су дволичњаци пошли с вама у борбу, само би вам донели зло, штету, међу вама би унели неред, разочарење и били би узрок пораза, јер само сметају и обесхрабрују друге људе. Пожурили би с преношењем туђих речи ради разбијања ваших редова, посијали би смутњу, раздор и страх од непријатеља. А међу вама, о верници, има слабића на које би негативно утицале њихове речи и које би их обмануле. Аллах зна понашање насилника међу дволичњацима, који сплеткаре против верника и наводе их на сумњу.

Дволичњаци су и пре похода на Тебук сијали смутњу, препадали вернике и изазивали неред и раскол, варали су и обмањивали су Божјег Посланика, нека је мир над њим и Божја милост, све док Свевишњи Бог није помогао Ислам и Свога Посланика, нека је мир над њим и Божја милост, а реч Своју уздигао и војску Своју подржао. А њима, дволичњацима, није било по вољи то што је Бог, Узвишени, помогао и узвисио Ислам.

Неки дволичњаци говоре ти: “Веровесниче, дозволи ми да не пођем у борбу с вама! Не разрешиш ли ме и пођем ли у борбу, зарадићу грех!” Остало је да се приповеда да су неки дволичњаци рекли и ово: “Пођем ли у борбу, бојим се да ћу бити искушан лепим византијским женама!” Они су, не опажајући, овим поступком упали у највећу смутњу – изостали су из борбе, отказали су послушност Посланику, нека је мир над њим и Божја милост, и лагали су га. А ватра ће бити њихово пребивалиште и неће јој моћи умаћи.

Ако ти се, Веровесниче, догоди нешто лепо, ако победиш или стекнеш ратни плен, дволичњаци се одмах растуже, а ако те погоди нека несрећа или ако доживиш пораз, они кажу да су били опрезни и да су се сачували оног што је погодило тебе и вернике. Радују се вашем поразу као што се радују свом успеху, одлазећи срећни због оног што вам се догодило.